Ruka mog četvorogodišnjeg sina čvrsto je bila stisnuta u mojoj dok smo prolazili kroz Kazandžijski sokak u samom centru Niša. Naš bernski planinski pas od svega četiri meseca, veselo je šetao pored nas na povodcu. Tada nisam mogla ni slutiti kakav me je strah i horor očekivao samo nekoliko koraka dalje.

Kod Kalčinog i Čapinog Spomenika, ogroman čopor agresivnih pasa lutalica naleteo je na nas. Srce mi je kucalo u grudima. Sin je počeo da plače i bukvalno skočio u moje ruke! A naš pas se vrteo oko mojih nogu dok se najzad nije popeo na najbližu klupu. Dva momka iz kafića su nam pomogli, pokušavajući da oteraju pse, stajali su pored nas i vikali na njih. Lutalice su kružile oko nas, rezale i pokazivale zube. Prošlo je punih petnaest minuta, (a verujte večnost za mene dok me sin stiska i jeca, stenac cvili izbezumljeno, ja pokušavam da ostanem pribrana i pomognem momcima da rasteramo čopor), sve dok se nije pojavio neki kamion i psi nisu potrčali za njim, omogućivši nam da konačno pobegnemo.

Da li je ovo normalno? Treba li da se plašim šetnje u svom gradu? Niš je vise grad lutalica nego ljudi koji žive u njemu, čak i u pešačkoj zoni u samom srcu grada oni su na svakom koraku!? A kako i ne bi kada su im postavljene kućice po setalištu? Nedopustivo je podržavati ovakvu anarhiju! 

Moje dete, bas kao i vasa deca,  bi trebalo bezbrižno da se igraju sa svojim psom na šetalištu, a ne da se kriju od agresivnih lutalica! Odrasla sam sa psima i razumem njihovo ponašanje. Pse lutalice sa nakostrešenim leđima i režanjem ne treba da ignorisemo. Moramo da ih uklonimo iz gradskog centra, barem sa setalista, parkova, igrališta i škola!

Lutalice veličine dece ne smeju da lutaju ulicama! Ne dozvolimo da se ova situacija nastavi! Potpisi nasu peticiju i pomogni nam da skupimo vise potpisa!